Dispraksija, koja se danas često opisuje u okviru razvojnog poremećaja koordinacije, utiče na planiranje i izvođenje naučenih pokreta. Kod deteta može otežati pisanje, oblačenje, sportske aktivnosti ili korišćenje predmeta. Dijagnoza se zasniva na kliničkoj i razvojnoj proceni, a podrška uključuje ciljane adaptacije i rehabilitacione postupke.
Dispraksija, koju karakterišu teškoće u razvoju motoričkih veština, jeste neurološki poremećaj. Naziva se i „razvojni poremećaj koordinacije“. Utiče na sposobnost pacijenata da planiraju, organizuju i izvode pokrete. Dispraksija, pored motoričkih veština, može dovesti do problema i u kognitivnoj, socijalnoj i komunikacionoj oblasti. Ovo stanje se može primetiti u detinjstvu, ali se kod nekih osoba nastavlja i u odraslom dobu. Osobe sa dispraksijom mogu imati teškoće sa finom i grubom motorikom. To može otežati svakodnevne aktivnosti kao što su pisanje, nošenje čaše vode ili udaranje lopte. Mogu se javiti i teškoće u socijalnim veštinama, govoru ili izražavanju misli.
Autor: Zdravstveni urednički tim Anadolu Medical Center — Poslednje ažuriranje: 21. avgust 2026.
Šta je dispraksija?
To je poremećaj motoričke koordinacije koji potiče od problema u komunikaciji između delova mozga koji kontrolišu pokrete mišića. Ovo stanje utiče na sposobnost pacijenata da planiraju, organizuju i izvode pokrete. Obično se primećuje tokom razvoja, naročito u ranom detinjstvu. Kod osoba sa dispraksijom javljaju se teškoće u aktivnostima fine motorike (na primer, pisanje ili zakopčavanje dugmadi) i grube motorike (na primer, trčanje ili skakanje). Ovo stanje, pored motoričkih veština, može uticati i na socijalnu, emocionalnu i komunikacionu oblast. Na primer, osobe sa dispraksijom mogu imati teškoće u izražavanju misli ili izvršavanju složenih zadataka. Dispraksija se obično ne javlja izolovano. Može se javiti zajedno sa drugim stanjima kao što su poremećaj pažnje i hiperaktivnosti (ADHD), teškoće u učenju ili poremećaji govora.
Zašto nastaje dispraksija?
Definiše se kao neurološki poremećaj koji utiče na funkcije mozga zadužene za planiranje i kontrolu pokreta. Međutim, tačni uzroci dispraksije još nisu u potpunosti razjašnjeni. Smatra se da ovo stanje nastaje kombinacijom genetskih faktora, komplikacija tokom trudnoće i faktora okoline. Poremećaji u nervnoj komunikaciji između delova mozga koji kontrolišu pokrete mogu dovesti do dispraksije. Uzroci dispraksije mogu se navesti ovako:
- Genetski faktori: Poznato je da se dispraksija u nekim porodicama javlja češće. To pokazuje da genetska predispozicija može imati važnu ulogu.
- Komplikacije pre i tokom porođaja: Stanja kao što su nedostatak kiseonika u materici, prevremeni porođaj ili mala porođajna masa mogu povećati rizik od razvoja dispraksije. Infekcije tokom trudnoće ili druga stanja koja utiču na zdravlje majke takođe spadaju u faktore rizika.
- Poremećaji u razvoju mozga: Problemi u nervnoj komunikaciji u delovima mozga koji obezbeđuju motoričku koordinaciju mogu otežati pravilno planiranje i izvođenje pokreta.
- Oštećenje nervnog sistema: Traume tokom porođaja ili u ranom detinjstvu mogu dovesti do oštećenja mozga i izazvati dispraksiju.
- Faktori okoline: Izloženost toksičnim supstancama, neadekvatna ishrana ili stresni faktori iz okoline mogu uticati na razvoj nervnog sistema i dovesti do dispraksije.
Koji su simptomi dispraksije?
Simptomi se mogu razlikovati od pacijenta do pacijenta i menjati se sa uzrastom. Ovo stanje se obično primećuje u detinjstvu. Ispoljava se kašnjenjem u razvoju motoričkih veština, teškoćama u svakodnevnim aktivnostima i nedostatkom koordinacije. Simptomi dispraksije mogu se uočiti u motoričkim veštinama, socijalnim i emocionalnim funkcijama, jeziku i kognitivnim procesima. Simptomi dispraksije mogu se navesti ovako:
- Teškoće u motoričkim veštinama: Nedostatak koordinacije u aktivnostima kao što su trčanje, skakanje i vožnja bicikla. Teškoće u zadacima koji zahtevaju koordinaciju oka i ruke, kao što su pisanje, zakopčavanje dugmadi i korišćenje makaza. Problemi sa držanjem tela i ravnotežom; česti padovi ili posrtanje.
- Teškoće u svakodnevnim aktivnostima: Kašnjenje ili teškoće u obavljanju rutinskih zadataka kao što su oblačenje i jelo. Problemi sa nošenjem stvari i njihovim urednim odlaganjem.
- Problemi sa koordinacijom i prostornom orijentacijom: Teškoće u kontroli pokreta tela. Neuspeh u zadacima kao što su hvatanje ili bacanje lopte tokom igre. Teškoće u snalaženju u prostoru zbog problema sa prostornom percepcijom.
- Teškoće u jeziku i komunikaciji: Teškoće u pravilnom redosledu reči ili izražavanju tokom govora. Teškoće u organizovanju i izražavanju misli.
- Kognitivni i socijalni efekti: Nedovoljna sposobnost planiranja i organizovanja zadataka. Nevoljnost ili teškoće u učestvovanju u grupnim aktivnostima. Nedostatak samopouzdanja i sklonost socijalnoj izolaciji.
Kako se postavlja dijagnoza dispraksije?
Dijagnoza dispraksije obično se postavlja u detinjstvu, kada se primete kašnjenje u motoričkim veštinama ili teškoće u svakodnevnim aktivnostima. Dijagnostički proces zahteva sveobuhvatnu procenu fizičkog, kognitivnog i socijalnog razvoja deteta. Za postavljanje dijagnoze usvaja se multidisciplinarni pristup. Ovaj pristup podrazumeva zajednički rad pedijatara, neurologa, fizioterapeuta, radnih terapeuta i psihologa. Prvi korak u dijagnostici dispraksije je uzimanje detaljne medicinske i razvojne anamneze. Lekar prikuplja informacije o motoričkom razvoju deteta, govornim veštinama, socijalnom ponašanju i uspešnosti u svakodnevnim aktivnostima. Zatim se obavljaju fizički pregled i neki standardni testovi. Metode koje se često koriste za dijagnozu su:
- Testovi motoričke koordinacije: Standardni testovi za procenu fine i grube motorike. Na primer, mogu se testirati zadaci kao što su hvatanje lopte ili pisanje.
- Razvojna procena: Procena motoričkih, kognitivnih i socijalnih veština deteta u odnosu na uzrast.
- Neurološki pregled: Ispitivanja koja se rade radi isključivanja drugih problema vezanih za mozak i nervni sistem.
- Psihološki testovi: Koriste se za procenu socijalnog i emocionalnog razvoja deteta.
Kako se leči dispraksija?
Ne postoji potpuno izlečenje dispraksije. Međutim, radi kontrole simptoma i olakšavanja svakodnevnog života pacijenta mogu se primeniti različite terapije i potporne intervencije. Lečenje se obično sprovodi u okviru individualizovanog plana i obuhvata multidisciplinarni pristup. Za lečenje dispraksije koriste se sledeće metode:
- Radna (okupaciona) terapija: Radni terapeuti pomažu osobama sa dispraksijom da razviju veštine svakodnevnog života. Kod dece je cilj unapređenje veština u aktivnostima kao što su oblačenje, pisanje i jelo. Takođe se primenjuju posebne vežbe i aktivnosti zasnovane na igri radi razvoja motoričkih veština.
- Fizikalna terapija: Fizikalna terapija, usmerena na razvoj grube motorike, ima za cilj poboljšanje ravnoteže i koordinacije. Različitim vežbama podržavaju se kontrola mišića i svest o telu.
- Logopedska terapija: Ako dispraksija utiče na govor, logopedi pomažu u razvoju govornih i komunikacionih veština osobe. Ova terapija se bavi pravilnim pokretanjem jezika tokom govora i izražavanjem misli.
- Obrazovna podrška: Deca sa dispraksijom mogu dobiti dodatnu podršku u školi. Obrazovni planovi mogu se prilagoditi potrebama deteta, a nastavnici se mogu obučiti za savladavanje teškoća vezanih za motoričke veštine.
- Psihološka podrška: Dispraksija može dovesti do problema sa samopouzdanjem i socijalne izolacije. Psihološka podrška je važna za poboljšanje emocionalnog blagostanja i razvoj socijalnih veština.
- Edukacija porodice: Porodice treba informisati o dispraksiji i pružiti im smernice za podršku potrebama deteta. Uče se aktivnosti koje se mogu sprovoditi kod kuće i strategije za razvoj veština svakodnevnog života.
Ranom intervencijom i redovnom terapijom može se postići značajno poboljšanje kvaliteta života osoba sa dispraksijom.
Može li se dispraksija sprečiti?
Pošto je reč o genetskom i neurološkom stanju, to nije bolest koja se može direktno sprečiti. Međutim, ranom dijagnozom i odgovarajućim intervencijama njeni efekti se mogu ublažiti. Usvajanje zdravog načina života majke tokom trudnoće može podržati neurološki razvoj bebe. Takođe, ako se u ranom uzrastu primeti kašnjenje u motoričkim i kognitivnim veštinama deteta, obraćanje stručnjacima pomaže da se dugoročni efekti svedu na najmanju meru.
Uređivački odbor Anadolu Medical Center
Lekari oblasti „Dečja neurologija" u Anadolu
Česta pitanja
Šta je dispraksija?
Dispraksija opisuje trajne teškoće u organizovanju i automatizaciji određenih pokreta. U savremenim klasifikacijama često se koristi termin razvojni poremećaj koordinacije kada ove teškoće značajno ometaju svakodnevno funkcionisanje ili školovanje. Procena se uvek prilagođava simptomima, nalazu pregleda i individualnim faktorima rizika, pa se u slučaju nedoumice preporučuje razgovor sa lekarom.
Koji znaci mogu biti upozoravajući?
Dete može imati teškoće sa sečenjem makazama, pisanjem, vezivanjem pertli, korišćenjem pribora za jelo, hvatanjem lopte ili učenjem sekvenci pokreta. Umor pri grafomotornim zadacima i sporost su česti, ali se simptomi razlikuju među decom. Procena se uvek prilagođava simptomima, nalazu pregleda i individualnim faktorima rizika, pa se u slučaju nedoumice preporučuje razgovor sa lekarom.
Koji su uzroci?
Razvojni poremećaj koordinacije je neurodevelopmentalni poremećaj i ne nastaje zbog nedostatka motivacije. Mogu postojati pridruženi poremećaji, kao što su ADHD, jezičke ili školske teškoće, ali ih treba procenjivati odvojeno umesto pretpostavljati da su uvek prisutni. Procena se uvek prilagođava simptomima, nalazu pregleda i individualnim faktorima rizika, pa se u slučaju nedoumice preporučuje razgovor sa lekarom.
Kako se postavlja dijagnoza?
Procena uključuje razvojnu anamnezu, klinički pregled i standardizovane testove motoričkih sposobnosti. U zavisnosti od teškoća mogu učestvovati pedijatar, dečji neurolog, radni terapeut, psihomotorni terapeut ili neuropsiholog. Procena se uvek prilagođava simptomima, nalazu pregleda i individualnim faktorima rizika, pa se u slučaju nedoumice preporučuje razgovor sa lekarom.
Ovaj sadržaj ima informativni karakter i ne zamenjuje konsultaciju, dijagnostiku niti lečenje koje propisuje lekar. Ako imate simptome, obratite se kvalifikovanom zdravstvenom radniku.