Šta je tahikardija i kada ubrzan puls zahteva pregled?

Tahikardija je stanje u kome je srčana frekvencija veća od normalne. Kod odraslih normalna srčana frekvencija u mirovanju treba da bude između 60 i 100 otkucaja u minuti. Kada srce pređe ovu granicu i radi brzinom većom od 100 otkucaja u minuti, to se definiše kao tahikardija. Tahikardija može biti posledica fizioloških uzroka kao što su fizički napor, stres ili povišena temperatura, ali može biti i znak ozbiljne kardiovaskularne bolesti koja remeti srčani ritam. Iako su blage i prolazne tahikardije najčešće bezopasne, neki njeni oblici mogu ometati efikasan rad srca i dovesti do smanjenja protoka krvi, vrtoglavice, nesvestice ili iznenadnog srčanog zastoja.

Autor: Zdravstveni urednički tim Anadolu Medical Center — Poslednje ažuriranje: 21. avgust 2026.

Šta je tahikardija?

To je stanje u kome srce u mirovanju kuca brže od normalnog. Ovo stanje može poticati iz gornjih srčanih komora (pretkomore, atrijumi), donjih srčanih komora (komore, ventrikuli) ili iz sprovodnog sistema srca. Tahikardija nije bolest, već simptom nekog poremećaja. Kada srce počne brže da kuca, možda neće moći da pumpa dovoljno krvi u organizam. To može dovesti do toga da organi ne dobijaju dovoljno kiseonika i do različitih simptoma.

Neki slučajevi tahikardije su potpuno prolazni i bezopasni. Na primer, ubrzavanje srca tokom vežbanja ili u situacijama kao što su strah i uzbuđenje je normalno. Međutim, lupanje srca koje se javlja u mirovanju ili počinje naglo i traje više minuta može biti znak ozbiljnog problema. Tahikardija može biti različitih tipova, a svaki tip ima drugačiji terapijski pristup. Osobine kao što su da li je srčana frekvencija pravilna ili nepravilna i da li otkucaji potiču iz pretkomore ili komore određuju klinički značaj tahikardije.

Koje su vrste tahikardije?

Svaka vrsta tahikardije razlikuje se i po uzrocima i po profilu rizika. U osnovi, tahikardije se klasifikuju kao supraventrikularna tahikardija (koja potiče iz gornjih srčanih komora), ventrikularna tahikardija (koja potiče iz donjih srčanih komora) i sinusna tahikardija (povećana frekvencija u normalnom sprovodnom putu).

Pravilno određivanje vrste tahikardije važno je za terapiju koja će se primeniti. Dok su neke tahikardije bezopasne i prolazne, druge mogu dovesti do poremećaja ritma koji nose rizik po život. Elektrokardiografija (EKG) je osnovna dijagnostička metoda za utvrđivanje vrste tahikardije. Glavne vrste tahikardije su sledeće:

• Sinusna tahikardija: Potiče iz sinusnog čvora, prirodnog pejsmejkera srca. Obično se razvija usled vežbanja, stresa, povišene temperature, anemije ili bolesti štitne žlezde. Može biti fiziološka i obično ne zahteva lečenje.
• Supraventrikularna tahikardija (SVT): Potiče iz pretkomora (atrijuma). Srce se naglo ubrza i isto tako naglo vrati na normalu. Srčana frekvencija je obično između 150 i 250 otkucaja u minuti. Najčešći oblik je atrioventrikularna nodalna reentrantna tahikardija (AVNRT).
• Atrijalna fibrilacija (AF): U pretkomorama nastaju nepravilni i veoma brzi električni impulsi. Puls je nepravilan i obično ubrzan. Može povećati rizik od moždanog udara.
• Atrijalni flater: U pretkomori se javljaju pravilni, ali veoma brzi otkucaji (tipično 250–350 u minuti). Srčani ritam je pravilan, ali abnormalne brzine. Obično se prepoznaje po izgledu testere na EKG-u.
• Ventrikularna tahikardija (VT): Potiče iz donjih srčanih komora (ventrikula). Obično je povezana sa ozbiljnim bolestima srca (na primer posle srčanog udara). Može biti opasna po život i dovesti do iznenadnog srčanog zastoja.
• Ventrikularna fibrilacija (VF): U komorama srca javlja se potpuno nepravilna i nekontrolisana električna aktivnost. Srce ne može da pumpa krv; ako se odmah ne interveniše, smrtonosna je. Reč je o hitnom stanju koje zahteva šok (defibrilaciju).

Zašto nastaje tahikardija?

Uzroci koji dovode do ubrzanog rada srca obično potiču od strukturnih ili funkcionalnih poremećaja koji utiču na električni sistem srca. Pored toga, tahikardiju mogu izazvati i hormonski disbalansi, poremećaji elektrolita, infekcije, prekomeran stres, lekovi ili toksini.

Tahikardija može biti prolazno stanje, ali se može javiti i kao trajno stanje ili u vidu ponavljanih napada. Zbog toga je detaljno ispitivanje faktora koji izazivaju tahikardiju od ključnog značaja za postizanje pravilnog lečenja. Glavni uzroci tahikardije su:

• Fiziološki (bezopasni) uzroci: Vežbanje, strah, uzbuđenje, stres, intenzivni emocionalni podsticaji, visoka temperatura, prekomeran unos kofeina
• Bolesti srca: Srčana insuficijencija, srčani udar (infarkt miokarda), bolesti srčanih zalistaka, urođeni poremećaji srčanog ritma (aritmijski sindromi)
• Disbalans elektrolita: Nizak nivo kalijuma, magnezijuma ili kalcijuma, prekomeran gubitak tečnosti (dehidratacija)
• Hormonski poremećaji: Hipertireoza (pojačan rad štitne žlezde), feohromocitom (redak tumor nadbubrežne žlezde)
• Poremećaji disajnog i krvotoka: Plućna embolija, anemija (malokrvnost), nedostatak kiseonika (hipoksemija)
• Psihološki faktori: Napad panike, anksiozni poremećaji, hiperventilacija (ubrzano i duboko disanje)

Koji su simptomi tahikardije?

Budući da je tahikardija stanje koje nastaje kada srce kuca brže od normalnog, prvi simptom koji se oseti najčešće je lupanje srca. Kada se srčani ritam naglo ubrza, osoba može osetiti snažne, brze i ponekad nepravilne otkucaje u grudima. Ovo lupanje može trajati nekoliko sekundi, ali i više minuta. Kod nekih vrsta tahikardije, čak i kada je otkucaj srca pravilan, zbog ubrzanja možda se neće pumpati dovoljno krvi u organizam, što dovodi do zahvatanja različitih organa.

Ubrzan rad srca može poremetiti ravnotežu kiseonika u organizmu i izazvati simptome kao što su vrtoglavica, bol u grudima, kratak dah, umor, pa čak i nesvestica. Ponekad je tahikardija ograničena samo na osećaj ubrzanog otkucaja srca, dok ponekad, ukazujući na ozbiljan poremećaj ritma, može prerasti u opasnu kliničku sliku koja može dovesti i do iznenadnog srčanog zastoja. Naročito neobjašnjivo lupanje srca koje se javlja u mirovanju treba pažljivo proceniti.

Kako se dijagnostikuje tahikardija?

Dijagnostika tahikardije počinje pre svega detaljnim ispitivanjem tegoba pacijenta i fizičkim pregledom. Podaci kao što su kada je lupanje srca počelo, koliko traje i da li se javlja tokom napora ili u mirovanju pružaju lekaru važne smernice. Međutim, najosnovnije dijagnostičko sredstvo za utvrđivanje tahikardije jeste elektrokardiografija (EKG). EKG beleži električnu aktivnost srca i koristi se za određivanje vrste prisutne tahikardije.

Ako lupanje srca prolazi brzo, možda neće biti otkriveno na klasičnom EKG-u. U tom slučaju pacijentu se postavlja Holter monitor na 24–48 sati. Zahvaljujući ovom uređaju, otkucaji srca se prate tokom celog dana, a poremećaj ritma se beleži kada se pojavi. Pored toga, u nekim slučajevima mogu biti potrebna napredna ispitivanja kao što su test opterećenja, ehokardiografija (ultrazvuk srca) i elektrofiziološko ispitivanje (EPS).

Uz to se rade i analize krvi kako bi se otkrila sistemska stanja koja mogu izazvati tahikardiju, kao što su poremećaji elektrolita, bolesti štitne žlezde ili anemija. Cilj dijagnostičkog procesa nije samo utvrditi srčanu frekvenciju, već razumeti uzrok i posledice ovog ubrzanja. Naime, tahikardija ponekad može biti znak strukturne bolesti srca, a ponekad sistemskog problema.

Kako se leči tahikardija?

U prvoj fazi pacijentu sa napadom tahikardije može se preporučiti usporavanje srčane frekvencije tehnikama koje se nazivaju vagalni manevri, kao što su zadržavanje daha, napinjanje ili umivanje lica hladnom vodom. Ovi manevri mogu biti efikasni naročito kod nekih poremećaja ritma kao što je supraventrikularna tahikardija (SVT). Ako ove tehnike ne pomognu, u hitnim slučajevima koriste se lekovi koji se daju intravenski.

U trajnijim terapijskim pristupima koriste se lekovi koji regulišu ritam. U nekim stanjima, kao što je atrijalna fibrilacija, lekovima za razređivanje krvi sprečava se stvaranje ugrušaka. Kod tahikardija koje se ne mogu kontrolisati lekovima ili koje ugrožavaju život, može se primeniti interventni postupak koji se naziva kateterska ablacija. Ovom metodom se utvrđuje problematična oblast unutar srca i ta oblast se isključuje radiofrekventnom energijom.

Kod pacijenata sa ventrikularnom tahikardijom opasnom po život ili sa rizikom od iznenadnog srčanog zastoja ugrađuju se uređaji slični pejsmejkeru koji se nazivaju implantabilni kardioverter defibrilator (ICD). Ovi uređaji automatski prepoznaju srčani ritam abnormalne brzine i, kada je potrebno, električnim šokom vraćaju ritam u normalu. U nekim slučajevima može biti potrebna operacija srca; ova opcija se razmatra naročito kod tahikardija povezanih sa strukturnom bolešću srca.

Kako se sprečava tahikardija?

Pre svega, zdrava ishrana, redovno vežbanje i kontrola stresa imaju zaštitnu ulogu protiv tahikardije. Lečenje i kontrola sistemskih bolesti kao što su bolesti štitne žlezde, anemija i poremećaji elektrolita takođe su važni u sprečavanju napada tahikardije. Nedostatak sna i hronični stres su faktori koji mogu izazvati tahikardiju. Zbog toga se preporučuju i dovoljno sna i primena tehnika opuštanja. Kod tahikardija povezanih sa napadima panike ili anksioznošću treba planirati psihološku podršku ili, ako je potrebno, medikamentnu terapiju.

Osobe sa rizikom od tahikardije treba redovno da obavljaju kardiološke kontrole i da, shvatajući ozbiljno simptome kao što su lupanje srca, kratak dah i bol u grudima, potraže lekara. Pacijente iz rizične grupe (one sa istorijom bolesti srca i one sa iznenadnom smrću u porodici) po potrebi treba uputiti na preventivne terapije kako bi se smanjio rizik koji nose.

Lekari oblasti „Kardiologija" u Anadolu

Ertan Ökmen

Profesor, Doktor Medicinskih Nauka

Kardiologija

Ceyhan Türkkan

Dr med.

Kardiologija

Ersin Özen

Dr med.

Kardiologija

Svi lekari klinike

Česta pitanja

Ovaj sadržaj ima informativni karakter i ne zamenjuje konsultaciju, dijagnostiku niti lečenje koje propisuje lekar. Ako imate simptome, obratite se kvalifikovanom zdravstvenom radniku.